Arheološka istraživanja su pokazala da su još drevne civilizacije, zbog funkcionalnih i estetskih potreba, nadoknađivale zube kod ljudi, koristeći razne materijale kakvi su keramika, metal, slonovača, školjke, kosti. Postoje tragovi stari i 5000 godina, tj. od pre 3000. godine pr.n.e.
( Bremner, 1954.), koji potvrđuju da su ljudi i tada pokušavali da nadoknade zube, na razne načine.
U Egiptu su nadokađivali zube zubima preminulih ljudi ili životinja, dok suFeničani koristili legure zlata, a Kinezi koristili obrađeni bambus. Smatra se da je civilizacija Maja napravila prvi veštački zub i stavila ga živom pacijentu. Jedan od najstarijih primera zubnog implanta, pronađen je 1981. godine, u Kalabak nekropili pored Izmiru u Turskoj i datira od 550 godine pr.n.e. U Južnoj Americi, u Hondurasu, areholozi su 1931. godine, pronašli donju vilicu koja datira iz 600 godine nove ere, sa zubom napravljenim od školjke. Takođe, u Kopanu u Hondurasu, pronađena je ženska lobanja koja datira iz 800 godine nove ere, na kojoj su zubi bili gravirani i ukrašeni bojenim kamenjem ( Ring, 1995.)
Čarls Alen ( Charles Allen ) je u Engleskoj postao prvi poznati hirurg koji je ostavio prve pisane tragove o stomatologiji. Radio je presađivanje, ali je smatrao nehumanim da se zub sa jedne osobe presađuje u drugu, pa je koristio životinjske zube ( Allen 1687).
Džon Hanter ( John Hunter ) je 1764. je izveo trnasplantaciju zuba sa jedne osobe na drugu, što je opstalo kao praksa do 1800. tako što su siromašni ljudi prodavali zube ili su se koristili zubi mrtvih ljudi (Asbell, 1988 ).Međutim, taj način je pogodovao širenju infekcija i bolesti poput tuberkuloze i sifilisa, pa se ta praksa kasnije nije primenjivala(Dahle, 1990).Tehnika je imala nisku stopu uspešnosti i zbog nepoznavanja sterilizacije instrumenata i slabog imunološkog odgovora zubnih receptora.
Kasnije je XIX vek doneo nekoliko metala koji su se kao materijali koristili prilikom transplantacije zuba.
Đuzepanagelo Fonci ( Giuseppanagelo Fonzi ) je 1806. godine izumeo mineralni zub koji je mogao da se implementira na mestu vađenja zuba, pomoću platinastih kukica. Njegovo najveće postignuće je bila ideja o ručno rađenom pojedinačnom zubu koji će u potpunosti zadovoljiti estetiku i funkcionalnost i biti otporan na hemijska dejstva.
Mađiolo ( J. Maggiolo ), francuski stomatolog sa Univerziteta u Nantu, je publikovao prvu literaturu o medernoj implantologiji 1809.Le Manuel de l’Art du Dentiste.On je dizajnirao implantat od 18-karatnog zlata, koji će nakon zarastanja mesta na kojem je izvađen zub, podržati porculansku krunu(Ring, Oct 1995).
Čapin Ej Heris ( Chapin A. Harris ) je 1840. godine stvorio implantat koji je podržavao porculansku krunu koja je bila podložena olovom, koji je imao jačinu da izdrži žvakanje. Ovaj implant je trajao 27 godina (Ring, Oct 1995). Kasnije je još nekoliko lekara, poput Pajnea, Bonvila, Berija, Šola, Rodžersa, Luisa, Oliera, Rajta ( Payne, Bonwill, Berry, Scholl, Rogers, Lewis, Ollier, Wright ) proizvelo implantate koji su menjali pojedinačne zube ili kompletnu arkadu, od drugih metalnih legura poput srebra i platine (Dahle, 1990). Visoka toksičnost ovih metala i nedostatak kompatibilnosti sa organskim tkivima ponovu su prouzrokovali neuspeh postupka.
I Džer Grinfild ( EJ Greenfield ) je 1913. razvio prvi implant koji je kasnije evoluirao u onaj koji koristimo danas. Stvorio je iridijum – platinasti cilindar, zavaren zlatom, da bi imitirao koren zuba koji nedostaje (Ring, Oct 1995).
Braća Strok, Elvin i Mozes ( Alvin Strock and Mozes Strock ) stomatolozi, su ’30-tih godina, inspirisani kako su hirurzi postavljali implantante u operacijama kuka, razvijali vijke sastavljene od biokompatibilne legure hrom- kobalt- molibden lugure, nazvane Vitalijum. Istraživanja su obavljali na psima i ljudima. Za ova dva lekara se smatra da su napravili prvi koštani implant.
Formiđini ( Formiggini ) je 1942. godine stvorio endodonske implante tako što je stvorio prostor pomoću jodirane gaze zadržane u zubnoj alveoli. Taj implant je imao spiralni oblik tako da se kost spajala sa metalom. Ovo je takođe, jedan od pionirskih primera današnjeg dizajna. Ovaj prototip su unapređivali Rafael Čerčev, Gustav Dal, Aron Geskof, Norman Goldberg, Lev, Bauh i Berman (Raphael Chercheve, Gustav Dahl, Aron Gershkoff, Norman Goldberg, Lew, Bausch i Berman )
Per Ingvar Branemark ( Per-Ingvar Branemark ), sa Univerziteta u Geteborgu, rangiran je kao otac moderne implantologije. Proučavao je zarastanje i regeneraciju kostiju. Potvrdio je 1952. godine da je kost izrastala oko implantata i stopila se sa njim, bez odbacivanja. Tek je nakon više decenija otkriven i metal koji je kompatibilan sa kostima. Nakon 13 godina od otkrića Brenemarka, 1965. napravljen je prvi titanijumski implantat, ugrađen kod švedskog pacijenta Gosta Larsena.
Na Dentalnoj konferenciji u Torontu, 1982. Godinem nakon što je Brenemark predstavio rezultate svojih istraživanja sa titanijumom, uspostavljeni su standardi za široku upotrebu titanijmske komponente kao veštačke zemene za koren oštećenog ili izgubljenog zuba. Ot tada se, u modernoj istoriji implantologije, još nekoliko koraka smatra prelomnim:
– 1988. zigomatični implantat
– 1989. industrijski proces stvaranja keramičkih krunica
– 1998. tretman ”All in 4”.
Korišćeni izvori:
1. swissdentaltrips.com / historia implantologia
2. silo.tips / historia od tooth replacement and dental impans and current status of dental by Maj E. Drew Moore, DDS, MS
Tekst napisala dr.stom. Bojana Golić
